17/11/2025
Они који су напуштали хришћанство и прелазили у ислам из било којих разлога сигурно су пролазили кроз период тзв. криптохришћанства или „недовршене исламизације“. То се провлачило генерацијама, па и дан-данас. Неки научници то дефинишу и као „помешану религију”. Мухамед Хаџијахић ту појаву објашњава „верским синкретизмом“. Криптохришћанство се дуго одржало, па и у XVIII и XIX веку.
Један католички визитатор је у свом извештају папи у другој половини XVIII века навео да у Србији и Албанији има много хиљада криптохришћана. На Пештерској висоравни, као централном делу Старе Рашке, многи су јавно муслимани а тајно хришћани. Жене се често не устручавају да су и јавно хришћанке. Тада је и настала она чувена: „Отац ми клања, мајка ми се крсти, а ја се каменим.“
Конвертити су свакако мењали и своја доскорашња имена, иако је било и оних који то у почетку нису хтели. Ипак је промена имена био важан део конверзије. Она се најчешће обављала код кадије у присуству два сведока. После тога се мењала одећа, као и уређење куће и домаћинства.
То је било формално обележје преласка из хришћанства у ислам. Међутим, они које су скорашњи муслимани, као што је случај са некима на подручју Новог Пазара, Пријепоља, Бијелог Поља и Сјенице, без обзира на нова муслиманска имена и презимена народ и даље назива старим српским презименима (Марковићи, Драшковићи, Кучи).
Често су им кроз многе генерације остајали и стари надимци. Највећи број преобраћеника је узимао арапска религиозна имена као што су Абдулах (име Мухамедовог оца), Мехмед, Мухамед, Хасан, Хусејин, Алија, Салих, Џемаил, Хамза. Било је препоручљиво да се дају она имена која су давана Божијим посланицима. Давана су и библијска, заправо куранска (прилагођена арапском језику) имена, међу којима су најчешћа Јусуф, Ибрахим, Исмаил. Нису била ретка ни имена Шахин, Курд, Балабан, Ширмерд, Доган, Караџа. Ова последња имена су се сретала и код мањег броја хришћана. Жене су обично добијале имена као што су: Амина (то је било име Мухамедове мајке), Фатима, Фатма, Ајша, Ајше, Зејнеба, Зејнеб, Хатиџа, Хата, Нура, Нурија, Лајла, Шемса. Међутим, жене су често задржавале или добијале стара предисламска домаћа народна имена као што су Бисера, Биса, Злата, Златија, Мушка, Мушкија, Мина, Бела, Белка, Гаља, Гара, Рува. Било је случајева да се нови муслиман у ранијим турским дефтерима пописивао као, примера ради, Мехмед, син Хамзе или много чешће Хасан, син Абдулаха, како би се прикрило хришћанско порекло оца. Обично се иза имена оца Абдулаха крио нови муслиман. Понегде су се задржавала и стара патронимска племенска, родовска или презимена по месту порекла којих има и данас.
То су, примера ради: Куч, Дрековић, Љуца, Вранић, Ровчанин, Хот, Шаљић, Климента, Никшић, Шкријељ, Пипер, Шаранац, Колашинац, Прибојац, Корићанац, Пештерац, Бихорац, Кладничанин, Штављанин и др.
Многи муслимани су сачували и своја стара породична или братственичка презимена као што су Атлагић, Бабић, Балтић, Бошковић, Бранковић, Вељовић, Вишњић, Гобељић, Гојак, Грбовић, Дацић, Ђурђевић, Зимоњић, Зогић, Зорнић, Кијамет, Кораћ, Лекић, Лековић, Личина, Луковић, Марић, Мартиновић, Матовић, Обућина, Папић, Пејчиновић, Пурић, Ровчанин, Сијарић, Тарић, Топаловић, Трипковић, Фортић и др.
Салих Селимовић
